Cr­no­gor­ska tek­stil­na in­du­stri­ja je već du­gi niz go­di­na prak­tič­no na ko­lje­ni­ma. Me­đu­tim, i u ta­kvim uslo­vi­ma svi­je­tlih pri­mje­ra ima. Odnedavno brač­ni par Ivo­na i Va­nja Ko­pi­to­vić iz Ba­ra po­tvr­đu­ju da je mo­gu­će do­bru ide­ju u Cr­noj Go­ri re­a­li­zo­va­ti i obez­bi­je­di­ti eg­zi­sten­ci­ju. Oni su svoj bi­znis za­o­kru­ži­li od na­bav­ke si­ro­vi­na, di­zaj­na, pro­iz­vod­nje do pla­sma­na. U asor­ti­ma­nu „Bu­ba Fac­tory” Ma­de in Mon­te­ne­gro su odjev­ni pred­me­ti za že­ne, mu­škar­ce i dje­cu od pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la – džem­pe­ri, ha­lji­ne, suk­nje, ša­lo­vi, ka­pe, pon­ča, ma­ji­či­ce, kao i pre­kri­va­či u ra­znim bo­ja­ma. Sve je to is­klju­či­vo od pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la, vu­ne, ka­šmi­ra, pa­mu­ka, vi­sko­ze... I svi ima­ju još je­dan pe­čat – uni­kat­ni su odjev­ni pred­me­ti.
Ivo­na je po stru­ci pro­fe­sor ita­li­jan­skog je­zi­ka, a Va­nja po­mor­ski me­na­džer. Kod Ko­pi­to­vi­ća je pre­o­vla­da­lo in­te­re­so­va­nje za pri­vat­ni bi­znis u sple­tu spon­ta­nih, pla­ni­ra­nih i prak­tič­nih raz­lo­ga. Ka­ko ka­žu, pre­sud­no je ipak bi­lo to što se ovim po­slom, na ova­kav na­čin, ni­ko ne ba­vi u Cr­noj Go­ri.
– Ovo je kla­sič­na tri­ko­ta­ža. U sva­kom po­slu va­žno je bi­ti pr­vi. Go­di­nu da­na su­prug i ja smo bi­li u Ita­li­ji, i ta­mo smo upo­zna­li čo­vje­ka ko­ji je po­zna­vao cr­no­gor­ske pri­li­ke i ču­dom se ču­dio ka­ko u Cr­noj Go­ri ne­ma ma­lih pro­iz­vod­nji. Na ne­ki na­čin on nas je pod­sta­kao na raz­mi­šlja­nje o pri­vat­nom bi­zni­su. Ide­ja da se ba­vi­mo ovim po­slom ro­di­la se spon­ta­no. Od ma­le­na sam vo­lje­la tri­ko­ta­žu i iz lju­ba­vi sa­ma ple­la. Moj su­prug je jed­nog da­na pi­tao „zar ne­ma ma­ši­ne za ple­te­nje”. Od spon­ta­nog raz­go­vo­ra, ra­đa­la se ide­ja, raz­mi­šlja­nja o bren­du, ali i pro­ble­mima zbog fi­nan­si­ja... – pri­ča Ivo­na, na­gla­ša­va­ju­ći da je na po­čet­ku te­ško bi­lo obez­bi­je­di­ti sred­stva.
– Ni­smo mo­gli za­do­vo­lji­ti uslo­ve In­ve­sti­ci­o­no-raz­voj­nog fon­da, ali, na sre­ću, Bi­znis cen­tar u Ba­ru je naš pro­je­kat pro­ci­je­nio oprav­da­nim za kre­di­ti­ra­nje, i do­di­je­li­li su nam kre­dit od 5.000 eura. Ne­što nov­ca smo do­da­li, pa ku­pi­li ma­ši­nu i si­ro­vi­ne u Ita­li­ji, gdje pa­muk, ka­šmir, vi­sko­zu, vu­nu i da­nas ku­pu­je­mo. Pr­vo­bit­na za­mi­sao je bi­la da se sa­mo ja ba­vim ovim po­slom. Me­đu­tim, vr­lo br­zo obim po­sla je dik­ti­rao no­vi tem­po pa se uklju­čio i su­prug Va­nja – pri­ča Ivo­na.
U pro­iz­vod­nji odje­će uglav­nom su an­ga­žo­va­ne že­ne, ali Va­nja ni­je imao pro­ble­ma da se uklju­či u pro­ces od iz­bo­ra ma­te­ri­ja­la, di­zaj­na, do ra­da na ma­ši­ni ko­ja štri­ka. Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, uz pre­ci­znost, za ovaj po­sao po­treb­na je i sna­ga.
– Svu­da u svi­je­tu gdje je tek­sil­na in­du­stri­ja raz­vi­ja­na, za ma­ši­na­ma su uglav­nom mu­škar­ci. U Ita­li­ji, dok smo bi­li na obu­ci za rad na ma­ši­na­ma, naš glav­ni in­struk­tor je bio mu­ška­rac. To ni­je ni­šta čud­no. Vr­hun­ski šnaj­de­ri su mu­škar­ci. Za­blu­da je da je ovo ti­pič­no žen­ski po­sao – is­ti­ču Ko­pi­to­vi­ći, ko­ji i osmi­šlja­va­ju di­zajn odje­će.
– Di­zajn če­sto ra­di­mo sa kup­ci­ma. De­ša­va se da do­đu u pro­dav­ni­cu i ka­žu ko­ju bo­ju že­le, ko­ju ši­ri­nu, du­ži­nu, rol­ku, po­lu­rol­ku, krat­ki, du­gi ru­kav, kom­bi­nu­je­mo bo­je, pred­la­že­mo rje­še­nja. Na­rav­no, i sa­mi osmi­šlja­va­mo di­zajn, pra­ti­mo tren­do­ve u svi­je­tu, od bo­ja do mo­de­la – ka­že Ivo­na, ko­ja ne za­bo­ra­vlja da pod­sje­ti da je na po­čet­ku bi­lo i ner­vo­ze, ne­iz­vje­sno­sti...
– Na­kon edu­ka­ci­je u Ita­li­ji, mje­se­ci­ma smo vje­žba­li, ni­šta ni­smo pro­da­va­li. Eks­pe­ri­men­ti­sa­li smo da bi­smo zna­li ko­li­ko će se vu­na sku­plja­ti, ko­li­ko vu­ni­ca, ko­ja je od mi­je­ša­nih ma­te­ri­ja­la. Zna­či mo­ra­li smo upo­zna­ti ću­di ma­te­ri­ja­la da bi mo­gli od nje­ga na­pra­vi­ti po­sto­jan pro­iz­vod, ona­kav ka­ko pi­še na eti­ke­ti, i da­ti uput kup­cu ka­ko ga odr­ža­va­ti. U ne­koj na­red­noj fa­zi usli­je­di­lo je vje­žba­nje, pa smo pri­ja­te­lji­ma i rod­bi­ni štri­ka­li džem­pe­re, ha­lji­ne i slič­no, da bi pra­ti­li ka­ko se ma­te­ri­ja­li po­na­ša­ju – ka­že Ivo­na.
Ko­pi­to­vi­ći ka­žu da su u ovaj bi­znis na po­sre­dan, ili ne­po­sre­dan na­čin, uklju­če­ne nji­ho­ve fa­mi­li­je i pri­ja­te­lji.
– Se­stra mi je osmi­sli­la lo­go, odr­ža­va sajt, ba­vi se fo­to­gra­fi­jom. Na­ša kćer­ka i kćer­ka od Va­nji­ne se­stre su ma­ne­ke­ni, kao i na­ši pri­ja­te­lji. Zet u Sr­bi­ji je za­du­žen za sa­ten­ske eti­ke­te. Ba­ka ču­va di­je­te dok mi ra­di­mo. Ne sa­mo za Ba­ra­ne, i za tu­ri­ste ova ori­gi­nal­na pro­dav­ni­ca u cen­tru gra­da ima po­seb­nu draž. Tu­ri­sti ku­pu­ju prak­tič­ne odjev­ne pred­me­te za se­be, ali sve če­šće i za po­klo­ne jer prak­tič­no do­bi­ju „dva u je­dan”, uni­kat­ni pro­iz­vod, ruč­ni rad li­je­po di­zaj­ni­ran sa eti­ke­tom Ma­de in Mon­te­ne­gro, i ko­mad odje­će od pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la – do­da­je Ivo­na.
Is­ti­ču­ći da sve če­šće do­bi­ja­ju po­ru­ke pre­ko dru­štve­nih mre­ža u ko­ji­ma tu­ri­sti pi­šu da do­la­ze za No­vo­go­di­šnje pra­zni­ke u Bar, i na­ru­ču­ju džem­pe­re.
– Tu­ri­sti, kao i na­ši su­gra­đa­ni, odu­še­vlje­ni su jer mo­gu uče­stvo­va­ti i u kre­i­ra­nju odjev­nog pred­me­ta. Kad se ra­di po na­rudž­bi i že­lji ci­je­na je kao u ma­lo­pro­da­ji. Ne­ka­da uđu i zbog ra­do­zna­lo­sti, šta je to što se pro­iz­vo­di u Cr­noj Go­ri, i ono što je na­ma sa­tis­fak­ci­ja je­ste da emo­ci­ja­ma po­ka­žu svo­je za­do­volj­stvo i zbog kva­li­te­ta, i zbog oso­be­no­sti po­nu­de, a i zbog ci­je­na – ka­že Ivo­na.
Ko­rak po ko­rak, od iz­bo­ra si­ro­vi­ne do fi­nal­nog pro­iz­vo­da i pla­sma­na, Ko­pi­to­vi­ći ima­ju i no­ve pla­no­ve i vi­zu­ju ka­ko da da­lje raz­vi­ja­ju pri­vat­ni bi­znis.D.S.